;-)

Loše sanjam ovih dana. Loše znači čudno. Osećam da se gušim u tim snovima. Mnogo je đubreta u njima oko mene, a ja sam perfekcionista.

Sanjala sam da sam jednom nogom u Albaniji. Baš Albaniji i baš jednom nogom. Dugo razmišljam da li da se osmelim i bez pasoša uđem u tako mi daleku zemlju. Prevagnem i uputim se sama u nepoznato. Onda u trenu, promeni se ono što vidim: Umesto plaže od najfinijeg peska, pojavljauje se brdo od slame i blata. Meni je to zanimljivo. Pokušavam da se uzverem uz to brdo. Noge mi propadaju duboko, ali napredujem ka vrhu. Tu su i neke svinje. Ogromne i plaše me. Ne želim da ih uznemiravam. Trudim se da iz zaobiđem. One se survavaju ka meni i ja se povlačim. Tek onda shvatim da sam pogrešila što sam ušla u Albaniju.

Sanjala sam da putujem vozom. Sa svojom majkom. Dok putujemo, ja se prisećam otkud ja u vozu: Sa nekim društvom sam istim ovim vozom došla tamo kuda smo se majka i ja uputile. U stvari, ja sam se vratila po nju. Dolaskom na stanicu, mora da se presedne da bi se stiglo do krajnjeg odredišta koje je samo par stotina metara dalje. Čudna neka pruga. Mi treba da siđemo na pretposlednjoj stanici. U kupeu su naše stvari razbacane. Znam da treba da ih pokupim pre nego stignemo, ali ja dremam. Odjednom smo na stanici. Mama kaže da to nije naša stanica. Ja kažem da jeste. Ona ne haje za to. Ubeđujem je da sam juče stigla i do sada sve znam o voznom redu i stanicama. Ona se naljuti. Izguram je iz voza i počnem panično da izbacujem naše stvari koje nisam stigla da spakujem. Voz krene pa stane. Dobro je, neko je prihvatio mamu. Na sigurnom je, mogu da nastavim da izbacujem stvari. Nema veze i ako voz krene. Snaćiću se već. Kondukter kaže da će voz na ovoj stanici duže stajati nego inače. Apetit mi se otvori i počnem da kradem: peškire, sapune, ma sve što postoji u hotelskom apartmanu. Ne znam otkud ja u njemu.

Ima li nekog analitičara, frojdovca?! Mislim da mi treba...

- Imam utisak kao da smo zajedno čitav život.

- A ja imam utisak da je život sa tobom počeo!

Evo nastavka priče.

Dva odnosa me muče ovih dana: odnos sa roditeljima i odnos prema muškarcima u mom životu. Kao i u većini važećih i još ne opovrgnutih teorija, ova dva odnosa međusobno su uslovljena i prožeta. I više ne znam koji je kokoška, a koji jaje. Sigurno je jedino da me oni čine onakvom kakva jesam danas.

Ono što, pak, boli je što su oba degenerisala.

Hoću da budem savršena. Sada imam i za koga. Hoću da nam život bude harmonija, sreća, ispunjenost. Ovakva kakva jesam, teško da ću to postići. Nas je dvoje u toj vezi. Znam. Nemojte me podsećati na to. No, ipak smatram da je presudni faktor moja (ne)spremnost da sarađujem.

Komunikacija kao početak i kraj svakog odnosa. Važim za komunikativnu osobu. Lako upoznajem ljude. Teško održavam ta poznanstva. Razlog je što u nekima od njih ne vidim nikakvu svrhu. Onda prestanem da se javljam. Svrha ne kao materijalna kategorija. Svrha kao iskrenost, prirodnost, srdačnost, poštovanje. Lako prepoznajem ljude. Na prvi pogled, po odeći, nastupu, rečniku, temam o kojima govori, znam o kakvoj osobi se radi. Sa nekima nemam potrebu dalje da komuniciram. Onda se zaboravimo vremenom.

Ali potpuno apsurdno, iskrenost na kojoj ja toliko insistiram ( i u vezi ), nisam spremna da pružim do kraja. Postoji neka nevidljiva granica moje iskrenosti do koje idem i onda upadam u ambis sopstvenog zahteva. Prestajem da komuniciram. Kao da me okružuje nevidljivi zid za oko spolja, a iznutra to izgleda kao štiš.

Pokušavam da uđem u trag procesa koji me je doveo ovde. Što dalje idem, to dublje uranjam. Kao da dna nema. Moja mama mi godinama govori da sam ja jako naivna osoba. Da verujem ljudima i kad ne treba, da ne umem da se zaštitim od drugih, da... Kad razmišljam o tome, lutam između dve krajnosti: toga da sam izgradila taj štit kao mehanizam odbrane, jer sam u dubini sebe i dalje naivna devojčica i toga da sam odbacila sve to i krenula put destrukcije i lične degradacije. Možda to ima veze sa porodicom koja je od mene uvek očekivala perfekciju, a nije imala hrabrosti da kad je dostignem to javno i izgovori dok je s’druge strane svako moje zastajkivanje i, ne daj Bože, grešku dočekivala na nož kojim mi raspori utrobu emocija. U takvim trenucima, osećala sam se bedno. Jako. I što je interesantnije, i danas kad odem kod svojih, ufuram se u tu ulogu od pre ko zna koliko godina i opet se osećam bedno. S’godinama nisam očvrsla na svoje najbliže. Kao da sam i dalje vezana nevidljivom pupčanom vrpcom koja im dozvoljava da mi vedre i oblače. Ja i dalje živim u ilujziji da su oni porodica iako to odavno nije tako. Godinama lažem sebe da se vole, da su srećni, da sam imala srećno odrastanje. Istina je uvek istina. I skoro uvek pa boli.
Šta se to desilo sa mnom pa mi je vidno polje toliko zamagljeno? Šta sam to sebi uradila da kad mi je sreća na domak ruke, ne mogu da je pružim? Ko sam to ja da njemu ne dam sve od sebe?

I najbitnije: Šta da uradim da olečim sebe?

Bitno je da to olečenje bude baš sada. Sada kao ovog „trenutka“ koji traje.

Osećam se kao u centru šahovske table: moj potez je na redu. Mogućnosti su ogromne: od smera kojim ću krenuti do veličine koraka ili skoka kojim ću krenuti. Svi čekaju na mene.

Ja sam kao Alisa u zemlji čuda. Znam da je samo jedan potez pravi. Odgovornost koja me pritiska, tera me u paniku.

A iza leđa mi je ogromno klupko dosadašnjih iskustava. Ima dosta čvorova, prekida, boja, dezena, ali sve se to nekako urolalo i evo ga, iza mene. Šta više, već me gura da halapljivo prigrli sledeći moj potez. Osećam da je taj potez upravo onaj koji će raspresti to klupko i onda ga pažljivo i sistematski ponovo urolati. Ovog puta da mi stane u džep, da mogu slobodnije da hodam. Ako načinim pogrešan korak, moje klupko postaće veće i još teže.

Klupko mi je već toliko blizu i toliko me pritiska da sam ja već na samoj ivici svog polja. Ma, stojim na prstima i već postoji opasnost da padnem. Ako padem, propada igra. Dakle, vremena je sve manje.

Zbunjena sam potpuno...

Evo, rešila sam: od danas ću biti dobra blogerka! Pisaću redovno. Ili ću se bar truditi. Pisaću pravi, pravcati dnevnik. Valjda je i meni došlo da budem normalna.

A, kako je sve počelo...?

Otišli smo ( Mili i ja ) prvo na planinu. Tamo smo uživali nedelju dana. Šetali smo do besvesti, kupali se, jeli samo povrće i voće, čitali, na žalost, i neku stručnu literaturu. Divljanja po kući i krevetu ne treba ni spominjati. Po prvi put smo se igrali porodice. Samo on, ja i ništa. Uživeli smo se. Uživali smo.

Onda smo posle svadbe na kojoj smo prvi put zvanično inaugurisani u njegovu familiju, otišli na Ohridsko jezero. Plan je bio više nego spontan, dakle pomalo i traljav. No, sve nam je išlo na ruku, tačno po tom traljavom planu. Iznajmili smo bicikle, vozili ih do besvesti, pocrneli k’o crni crnci, jeli lubenice za doručak i večeru, i vodili ljubav do unedogled. U Skoplju smo jeli preslatke baklave i pokisli u istom onom parku u kojem smo pisali poemu i smejali se dok smo kisnuli.

Posle svega, prinudno smo se rastali na neko vreme. Prvih dana je bilo jako teško. Mislila sam samo na njega. Zamišljala sam njegovo telo na biciklu sa rancem na leđima. Nedostajao mi je njegov dodir, telo. Pričali smo telefonom satima kao da smo u pubertetu. Tešili se da ćemo jako brzo biti ponovo zajedno i da ćemo već na jesen ponovo negde otputovati, pa za Novu, pa u maju, pa na leto na neko grčko ostrvo. Na to isto leto ćemo instalirati naš ćilim i piti čaj iz naših zajedničkih šolja.

Ostalo vreme sam razmišljala. O njemu, nama i sebi. Najviše sam se zadržala na ovom poslednjem.

Sve prethodno napisano u ovom ( i van ) posta, podstaklo me je da dubinski ispitam sebe. Ko sam, šta želim, gde idem, koliko mogu. Užasnula sam se kad sam sebe pogledala spolja:

Ja sam zatvorena, neiskrena, uplašena, povređena, ljubomorna, pa čak pomalo i zlobna osoba. Takva sam godinama unazad i to mi nije smetalo. Do sada.

Odjednom želim da budem bolji čovek. Iskreniji, pre svega, prema sebi. Odužih ovaj post, a da ne dotakoh imalo suštine koja me i potakla na ovo pisanje.

Ukratko: problem je u meni. Ja sam ta koja je nepoverljiva i uplašena. Ja sam ta koja „ume, a ne želi da pripada“. Ja želim, a ne umem. Hodam, a bojim se. Bojim se vezivanja. Bojim se konačnosti, rutine, bola.

I tu počinje moje istinsko putovanje u mene samu. Moram da spoznam sebe i koren problema da bi raspetljala taj Gordijev čvor. I to ću narednih dana raditi najposvećenije na svetu! Osećam da sam na pravom putu. Osećam da je pravi momenat.

Osećam da ne želim da ga oteram od sebe!

Oprosti im, Bože!

Ne znaju šta rade...

Ovako je bilo...

On u imenu nosi mir. I u prezimenu.

Ako sudbinu određuje i ime koje nosimo, njegov život treba da je „miran“. Miran je spolja. Unutra kipti. Od ko zna čega. Tek uči da živi s’mirom. Sigurna sam da će ga naći, dostići. Sigurna sam, jer znam da nije slučajno što dva puta nosi mir u svom imenu.

Moj deda je Ljubomir. Drugi je Dragomir. Oni meni nose mir. Mir mi je u nasleđe dat.

Jeli slučajno to što smo se našli? Posle svega?

Patio je dugo. Lutala sam dugo.

Prelomila sam 2006. Bio je septembar. Bolela ga je duša 2006. Septembra...

Tada se nismo znali. Stanovali smo oboje na Banjici. Oboje na drugom spratu. Možda smo se nekada i sreli na pijaci, na primer. Nismo se onda prepoznali. Ko zna zašto je to dobro...

Sada smo tu. Za sada ne mislimo da idemo. Možda je i mir konačno našao svoj mir. Ustalio se ili makar prepoznao put kojim želi da ide.

Slučajnost?! Sudbina?! Ili samo želja da naša priča bude sudbinska, posebna?!

Ipak, lepo je znati sve ovo. Kao da više verujem, više želim, srećnije se budim, željnije hrlim...

-          Izgledaš uplašeno danas?

-          Ne. Samo sam gladan.

-          Čega si gladan, Mili?

-          Gladan sam bliskosti, nežnosti, ljubavi u ovom svetu.